"Jesi li dobro?" - Bil je prekinuo tišinu.
Andrea je lenjo klimnula glavom. Zatim je posramljeno ustala s Bila.
Mora da mu je bilo nezgodno da mu ovako leži na grudima.
"Izvini."
- prošaputala je. A onda je primetila da se on drži za ogrebotinu koja
je bila prilično velika. Bil stegnu zube i zatvori oči od bola.
"Da li si ti dobro?" - upitala ga je ona, zabrinuto.
Bil
se drhtavo nasmešio, zatim je klimnuo glavom. Ustao je. U jednom je
trenutka Andrea ponovo zaplakala. Bacila mu se na grudi, jecajući i
roneći suze, nemoćna da se zaustavi. Bil ju je zagrlio, zatim ju je
poljubio u čelo.
"Ne brini. Prošlo je. Sve je sada u redu." - tešio ju je.
Ali
ona nije mislila tako. Kako, pobogu može biti u redu? Sve se desilo te
iste noći: Dečko je raskinuo s njom, pokušala je da se ubije, Bil ju je
sprečio... Sada je tu sa njim, plače mu iz dna duše na ramenu.
"Ne..." - jecala je.
"U redu je. Sve je u redu..." - šaputao joj je on.
Andrea ga je pogledala suznim očima.
Bil
uzvrati pogled. Bože, bila je lepa čak i kad su joj oči bile tako
crvene i naduvene. Bila je lepa čak i kada je plakala. Ima tako lepe
smeđe oči. Prava devojka iz snova.
Andrea ga posmatra, a suze
joj još uvek napuštaju oči. Bio joj je tako blizu. Njihovi kukovi su
bili naslonjeni jedni uz druge, stojali su zagrljeni, a kiša je padala
niz lica i telo. Gledali su se. Dahovi su im se mešali. Andrea je
poželela da raskine distancu između njih, da prilepi svoje usne na
njegove, i da tako zauvek ostanu.
Isto je to osećao i Bil. Gledao je u prelepu devojku ispred sebe. Skinuo je jednu ruku s njenog struka, pa joj je obrisao suze.
"Sve je u redu. Nema čega da se plašiš." - rekao je, umirivši je.
Zatvorila
je oči da bi što duži uživala u tonu njegovog umirujućeg glasa, o čijoj
je lepoti Bojana toliko pričala, (Bojana je imala sa Bilom hor prošle
godine), a ona tada nije htela ni da čuje za blizance, jer ju je jako
nerviralo to što se svi lože na njih. Bože, kako je pogrešila! Da nije
tu jedan od blizanaca, ona ne bi uživala u ovom trenutku s njim.
"Bile..." - rekla je tiho.
Nije
više mogao da je gleda. Tako je promrzla i sva sleđena. Setio se svog
kožnog ogrtača kojeg je bacio na stepenice. Uveo je Andreu nazad u
zgradu, i stavio je svoj kaput oko nje. Ona je zahvalno klimnula glavom.
"Bile...
- rekla je. Poželela je da mu kaže nešto zavodljivo. "Ne treba mi ovo,
pored tebe mi je uvek toplo", ili "Sama tvoja pojava je dovoljna da
zaboravim na hladnoću", ali nije mogla. Bila je previše potresena. A i
stidljiva. Bojana može sve da lupi i da ostane živa, a Andrea ne baš
tako. Ona ne bi smela da prizna ovom tu dečaku da oseća leptiriće u
stomaku zbog njega. Ne sad, nakon što ju je sprečio da se ubije zbog
drugog.
"Sve je u redu." - rekao je.
"Hvala." - rekla je tiho. On ju je privukao bliže sebi. Zajedno su napustili zgradu i uputili se prema Andreinom ulazu.
***
Bojana je došla kući. Izula se, zatim je brzo utrčala kod svojih roditelja u dnevnu sobu.
"Je li dolazila Andrea?" - upitala je, malo glasnije nego što je nameravala.
Njena mama i brat su se međusobno pogledali.
"Zar nisi rekla da ti ideš kod Andree?" - upitao je njen brat.
"Jesam,
ali njena mama kaže da je ona otišla do mene." - rekla je Bojana,
mašući Andreinom jaknom. Njen brat podiže ruke da se zaštiti od kiše
koja je otpadala sa Andreine jakne kako je Bojana mlatila njom.
"O, izvini Vanja." - rekla je Bojana, okačivši jaknu na kačalicu, zatim se vratila u dnevnu sobu i bacila se na fotelju.
"I, gde je ona sad?" - upitala je mama.
"Ubij
me ako znam." - rekla je Bojana, istinski zabrinuta. Potpuno je
zaboravila na svoj flert sa Tomom, zbog cele te brige za Andreu.
A
onda kada je ušla u svoju sobu da napiše domaći iz engleskog, setila se
šta je Tomu obećala. Uzela je olovku i zamišljano se zadubila u papir,
ali nije mogla da se skocentriše ni na šta drugo.
Udarila je
sebe po glavi. "Videću Andreu sutra u školi, tada će mi sve ovo
objasniti." - rekla je, konačno napisavši prvu rečenicu.
***
Andrea
se vratila kući sve sa Bilovim ogrtačem. U njemu se osećala kao kod
kuće. Bio je tako topao i mirisao je na Bila. Andrea se nasmejala, na
svoje iznenađenje. Momentalno je ušla u svoju sobu, ne rekavši ni reč
roditeljima. Raširila je Bilov ogrtač po krevetu, zatim se bacila na
njega, potpuno se ušuškavši. Bila je srećna. I umorna. Zaspala je s
osmehom na usnama. Sa' će da sanja svoju novu simpatiju.
A Ben? Ben, ko je to? Na tog krelca je potpuno zaboravila.
~#~
Hej, narode, ovo je poslednji kratak chapter sa'ce biti puno dugackih! Priča tek sada počinje! =)
