[i]Sedela sam na fotelji u dnevnoj sobi, gledajuci u maleni prozor po kome su lile krupne kapi kishe. Gubila sam se u zvucima muzike, sklupchana.. pokushavala sam da se shto vishe udubim u muziku. Mrzela sam tishinu. Muzika je bila jedini lek protiv moje depresije. Tako je chudno.. Sve se mozhe izgubiti u jednom danu. Danas si na chvrstom tlu, a vec sutra padash na dno. Danas te svi vole, i svima si dobar, a sutra te isti gaze.. Neshto mi nije jasno. Sada me ova muzika josh vishe uvlachi u depresiju. Osecam da sve dublje tonem u mrachne dubine, zbog razocharenja u meni bitne ljude. Ali, borim se! Ne dam da me odvuche! Pokushavam da izadjem iz tih mrachnih hodnika tuge, besa i jada.. da nadjem svoj put ka svetlu, svoju slamku spasa. Teshko je. Ja josh uvek mislim da ima nade da bude bolje, da se oporavim od shoka.U mom zhivotu je sve uvek bilo crno,ni trachka svetla,gubim se opet....nestajem,ali josh uvek sam tu.Borim se za dah,pokushavam da dishem ali nemoguche,Zashto?Na to pitanje nemam odgovor!
->Pogledala sam na sat otkucavao je ponoc.Koliko li sam dugo sedela ovde,sklupcana kao malena loptica?Rupa u mojim grudima postajala je sve veca i dublja,mogla sam svakog casa da upadnem u nju!Opet nisam mogla normalno da dishem,gushila sam se bez ikakvog razloga.Ruke su mi se grcile,a kolena su mi klecala.Slane suze su mi ispunile ochi,preteci gorchinom!Zaspala sam.O moj Bozhe zaspala sam.Kako je to moguce?Mislila sam da cu sanjati opet one kosmare,koji su mi isbijali vazduh iz pluca,terali da mi se puls povecava iz casa u cas,da mi Adrenalin jurne kroz vene,ne od straha vec od radoznalosti!
[i]
