Broj komentara : 1076 Reputation : 0 Join date : 2009-04-10 Mjesto : New York <3
Subject: Jan 14, GQ #2 (DE) - Kaulitz Twins Sun Jul 18 2010, 04:03
Da li ste culi glasine pre nekoliko nedelja da ce nasi omiljeni blizanci biti u nemackom izdanju GQ casopisa za muskarce? E pa, dogodilo se i to. Nadam se da cete uzivati u neverovatnim fotografijama Juliana Broad-a, koje jednostavno pale zenska srca i ostale organe koje necu sada spominjati da ne bih zapala u nevolje, u predivnoj garderobi koju su Bill i Tom nosili, kao i u divnom intervjuu. Zaista, vredno citanja. Posetite nas u temi na Forumu za dalju diskusiju. Takodje, na sajtu casopisa mozete pogledati ekskluzivan intervju, Behind the scenes, i videti kako je sve proslo na snimanju.
OVDE mozete poruciti casopis. Kliknite na "Bestellen" i odvesce vas do formulara koji trebate da popunite kao na slici!
Intervju Prevod na engleski: Sorion/LJ Prevod na srpski: Goga
Kada TH zapocne svoju Welcome To Humanoid City turneju dugacku 32 koncerta, na mestima kao sto su Olimpijski Stadion u Moskvi, Barseloni, Parizu, Madridu, Rimu i (za sada) samo dva grada u Nemackoj, u Oberhausenu i Hamburgu (26. i 28. Februar) to je znak da su ova cetiri skolska drugara iz Magdeburga, Nemacka, sa svojim melanholicnim glam-rock stilom, postali prave zvezde svetskih razmera. Dvadesetogodisnji blizanci, pevac Bill Kaulitz i gitarista Tom Kaulitz, popricali su posle ekskluzivnog photoshoot- za GQ sa nasim reporterima o svojim individualnim stilovima, kao i o borbi za postovanje koja ih ceka u moru mladih izvodjaca, i na koju su oni spremni.
Bill i Tom Kaulitz. Momci, ovde smo se nasli sa vama bez vasih drugara iz benda, Georga Listinga i Gustava Schäfera. Da li su oni mozda zbog toga uvredjeni? Tom: Haha, pa nisu uvredjeni. Oni nam se zahvale uvek i privuku nam stolicu (gest ljubaznosti). Bill: Da je do njih, oni bi zeleli da samo sviraju bass i bubnjeve u bendu i da se ne uplicu ni u sta drugo.
Da li je bend podeljen? Bill: uopste nije. Razlika je postojala jos od samog pocetka. Oni rado ostavljaju posao oko fotki, intervjua i crvenog tepiha, nama. Pre 6-7 godina, samo su lokalne gradske novine htele da razgovaraju sa nama, i to je uglavnom vazilo samo za Toma i mene, koji smo predstavljali bend.
Vase kolege iz benda jos uvek zive u Magdeburgu, dok ste se vi preselili u Hamburg pre 5 godina. Bill: Gustavi Georg su ziveli ovde takodje, tokom prvih snimanja, ali su brzo odlucili da se vrate. Iskreno, to bas ne mogu da razumem. Ali mozda smo Tom i ja jednostavno bili specijalni slucajevi. Nase detinjstvo je bilo surovo. Ici u skolu u nekom selu blizu Magdeburga je bilo odvratno. Drago nam je sto smo pobegli odatle.
Mnogo fotografija iz tog perioda se mogu naci na internetu. Da li je sramotno za vas da su takve fotke u javnosti? Kako su te fotke tamo dospele? Bill: Mnoge od njih su u javnost dosle preko nasih bivsih drugara iz razreda. Ostale smo mi sami dali medijima: baby-fotke, fotke iz detinjstva, i impresije sa nasih prvih nastupa, dok smo jos uvek bili Devilish.
Vise vam ni ne treba foto-album. Mozete samo da Googlujete svoje uspomene. Bill: Pre neko vreme smo odlucili da se vise fotografisemo. Obilazimo tako lepa mesta, vidimo svakakve stvari, to treba zabeleziti...a onda smo shvatili: imamo tim kamermana koji nas non-stop snimaju, tako da ne moramo! Odustali smo od privatnog fotkanja.
Mnogi drugi rock/hip-hop izvodjaci iz Nemacke su veoma brzo izbledeli, nakon jedne godine. Sa druga strane, tu je Tokio Hotel, sa MTV nagradama, rasprodatim koncertima po Evropi i dobrim pozicijama na listama u Americi. Kako biste se odrzali takvima - da li je neophodno stalno biti u ocima javnosti i nemati privatni zivot? Bill: Tom i ja smo tako i odlucili, da. Ukljucujuci naravno i sve negativne aspekte, ali smo naviknuti na njih. Jedino postaje gadno kad ljudi koji ne bi trebali da budu uvuceni u to, bivaju uvuceni: roditelji, porodica, prijatelji. Radimo sve sto je u nasoj moci da ih sto manje uvlace u javnost. Ali, ako se prezivate Kaulitz, ne mozete voditi bog-zna koliko normalan zivot danas.
Da budete pop-zvezde - iako nemate vise privatan zivot, kada ste to odlucili? Bill: Sa 15 godina. Tada je nas prvi single "Durch den Monsun" izasao. Bilo je neverovatno kada se ta pesma probila. Onda su poceli clanci u novinama... Tom: ... i odmah smo postali javne licnosti! Bill: Mada, prvi clanci su izasli i pre toga. Ali kada je pesma pocela da se pusta na radiju i traznja je rasla, zapitali smo se: Sta se to dogadja? U sta smo se mi to upleli? Na primer, ostavio sam casu negde da tako stoji, a sledeci dan je bila za prodaju na e-Bay-u! Ali takva iskustva nas uce. Rano smo poceli karijeru, rano smo poceli i da ucimo. Tokio Hotel nije nas posao, to je nas zivot. Izvan benda nemamo skoro nista, osim porodice. Dok smo prosle godine snimali novi album, planirali smo da budemo izvan ociju javnosti sve vreme. Ni to nam nije uspelo. Tom: Sada nam vise nema povratka. Nema kraja puta.
Da li ste se nekada dvoumili oko ovog izbora? Imate zvezde koje uspeju da se malo opuste jer drze imidz pod kontrolom. Bill: Zapitao sam se cesto: da li bih sve ovo ponovio? Mogao bih da odem da vidim stare drugare. Oni su sad na Univerzitetima, negde gde ja nisam. Ali onda shvatim da je ovo sto ja radim, stvoreno za mene. Sta onde da radim? Ne mogu da zivim sa ovim uspehom, a ne mogu ni bez njega.
Vi imate muziku u krvi, sto se tice porodice. Vas ocuh je svirao u bendu. Da li je tacno da vas je on uvek u rock? Bill: Nikad nas nije ni na sta terao. On je svirao i instrumenti su tako lezali svugde po kuci. U jednom momentu, nas dvojica smo samo pokusali da sviramo. Ubrzo, nas ocuh je shvatio da Tom provodi sve vise i vise vremena sa gitarom u ruci, naucio ga osnovama. Ali tako nije bilo u skoli. Nismo dozvoljavali da nas icemu uce. Tom i ja imamo jedan ozbiljan problem sa autoritetom.
Da li je to razlog sto ste se tako rano odselili? Bill: Kao sto sam vec rekao, nismo mogli da podnesemo da zivimo u tako malom mestu. A i studio nam je u Hamburgu. Tom: U pocetku smo se cesto vracali kuci. Ali u poslednje 4 godine, ovde zivimo. Pretvorili smo nas studio u nas dom. Dom samo za momke, sa 4 psa. Ne bismo mogli drugacije. Mislim da se nijedan od nas nikad nece odseliti.
Zvuci tako cudno. Ok, vi ste braca, drzite se zajedno, ali da bas sve delite i oko svega se slazete... Bill: *prekida* Cekaj, cekaj. Ovakvu vezu kakvu mi imamo nemaju "samo" braca. Mi smo identicni blizanci, to je nesto posebno, u tome je razlika. Tom: Da sednem i pomislim kako bi mi dobro doslo da provedem sat vremena bez Billa, to mi se nikad nije dogodilo. Iako imamo i previse mesta u stanu tako da mozemo malo da pobegnemo jedan od drugog, ni to ne radimo, i dalje smo stalno zajedno u dnevnoj sobi, tj. ako imamo vremena. Jedino smo u razlicitim prostorijama kada spavamo.
Obojica ste vegetarijanci. Da li ste se na taj potez odlucili zajedno? Tom i Bill *u isto vreme*: DA! *smeh* Tom: Drugacije ne bi moglo. Bilo bi nezamislivo da jedan jede meso, a drugi ne. Bill: Tu odluku smo doneli zbog zivotinja. Mada sam ranije obozavao meso! Bukvalno sam ziveo na hamburgerima. Ali srecom, postoje alternative sada. Tom: Samo nemojte pomisliti kako smo mi sad odjednom pobornici zdravog zivota! I dalje jedemo pizzu, hot-dogove, hamburgere, samo bez mesa - ukusan, nezdrav obrok, ceo dan. Samo bez mesa.
Toliko harmonije medju vama je malo zastrasujuce, cak i za identicne blizance. Da li se ikada svadjate? Bill: Da, povremeno. Sa 13, citavu godinu smo bili u ratu. Prolazili smo kroz pubertet i testirali smo sopstvene granice. Bili smo cesto u drugacijem drustvu, provodili mnogo vrmeena sa nasim devojkama, bili smo bas odvojeni tada. Tom: Sada imamo i iste prijatelje.
Da li je vas je muzika zblizila? Bill: Ovaj nas zajednicki projekat je jedina stvar koja je stalna. Cak i kad smo bili posvadjani. Uvek smo shvatali ovaj bend ozbiljno. Gustav i Georg su to malo drugacije posmatrali u pocetku, muzika im je vise bila hobi. Georg ponekad nije dolazio na probe, Tom i ja smo uvek uzimali ovo za jako ozbiljno. I ne smete zaboraviti da smo tada svirali pred svega 10 ljudi. Tom: I danas smo ovakvi. To moze biti vrlo iscrpljujuce, mi uvek zelimo sve da kontrolisemo, bez obzira koliko se stvari zbog toga iskomplikuju. Svaka fotka koja se objavljuje, mora dobiti zeleno svetlo od nas. Donosenje odluka cesto traje doveka, jer svi zele da iskazu svoje misljenje. Bill: Mi zapravo nikad nismo zadovoljni. Mi smo potpuni, optereceni perfekcionisti. Nedavno sam pokusao malo da se opustim. Ali opustiti se i ostaviti stvari koje se ticu benda u ruke nekog neznanca - to ne mogu.
Da li je to slaba tacka brace Kaulitz? Tom: Pa, mi ne nosimo sa nama pitanja na koja ne zelimo da odgovaramo. (Tom je ovde upotrebio metaforu - mi ne prizivamo nesto sto ne zelimo da nam se desi.) Bill: Kada sidjemo sa bine posle nekog nastupa na kojem je nesto poslo naopako. Svi cutimo. Mukla tisina.
Da li je nekad bilo problema koji su bili prenaduvani? Recimo, da vasa izdavacka kuca dobije pogresnu boju koju ste odlucili da stavite na omot albuma. Tom:[b] *duboko uzdise* E to bi vec bila stvarno katastrofa. Ja bih pukao. [b]Bill: Da se tako nesto dogodi, ne bih spavao normalno godinu dana... Ali, secam se necega. Neke nase pesme sa Humanoid-a su se nasle na Internetu 3 meseca pre nego sto je album izasao. Ne mogu da verujem da bi neko ukrao nas rad, nasu umetnost, u koju smo toliko ulagali.
Ovo je jedan vrlo rasprostranjen problem danasnjice. Kako ste reagovali? Bill: Vise nikada izdavackim kucama necemo predavati muziku pre vremena, definitivno. Ponekad dodje u pogresne ruke. Sada smo definitvno naucili lekciju za sva vremena. Tom: Sve mora da ostane u najmanjem mogucem krugu i da ga ne napusti. Sto se tice poslovanja Tokio Hotel-a, toliko ljudi je ukljuceno u sve: nemacka izdavacka kuca, francuska izdavacka kuca, Interscope u Americi, itd... itd... Ima toliko ljudi ukljuceno i ne mozes ih sve kontrolisati.
Ako je muzika vec toliko emotivna tema, zasto ovaj zajednicki projekat ne stvara probleme izmedju vase bratske ljubavi? Tom: Nekada se moze i tako posmatrati. Teoretski. Imamo osobinu da se previse fokusiramo na negativne aspekte situacija. Ako dobijemo jednu negativnu poruku, odmah zaboravimo na onih 20 dobrih koje smo prethodno dobili. Lose vesti ti pomognu da poboljsas situaciju. Pozitivne stvari se samo zaborave. Bill: Ovo je tipicna stvar kod blizanaca. Kad sam ja srecan, Tom ima hiljadu i jednu misao u glavi. I obrnuto. Jednom godisnje nam se potrefi da oboje sedimo na kaucu, potpuno opusteni i srecni. Tom: Zapravo, mislim da se to nije ni dogodilo u poslednjih 5 godina.
Cini nam se kao da to mozemo da osetimo u vasoj muzici. Tinejdzerski bednovi cesto zvuce lakse, kao da se samo i trude da prodaju - Tokio Hotel pesme su uvek mracne, teske i skoro nikada nemaju onu decju naivnost. Kako ste se vas dvojica tvrdoglavih manijaka dogovorili oko zajednickog muzickog ukusa? Bill: Dobro pitanje. Privatno se jedino svadjamo oko muzike. Tom slusa samo Hip-Hop dok ja slusam mnoge muzicke zanrove. Taj aspekt nasih licnosti ni mi ne razumemo. Tom: Kad smo tek zapoceli ovo, bilo je lako, jer nismo imali izbora! Nikad nismo seli i razgovarali o tome kakvom bednu zelimo da slicimo. Ruke su nam bili odresene, radili smo koliko smo bili u mogucnosti, tako smo i zvucali. Neverovatno je kako je taj jedinstven stil koji smo propagirali od mladosti, i dalje opstao. Kroz sav nas rad, tece jedna prava, cista linija.
Kada vas posmatramo danas - glamurozni, vanzemaljsko lep Bill, i opusteni, freestyler Tom - niko ne bi rekao da ste blizanci. Kada ste poceli da razvijate sopstvene stilove? Bill: to je vec malo komplikovano za objasniti. Samo smo hteli da izadjemo iz senke jedan drugog. Nervirao nas je taj tipicni twin imidz. Zamislite to. U skoli je uvek bilo: Blizanci ovo, blizanci ono... Mislim da je normalno da svaki razvije sopstveni stil. Mada i dalje radimo sve zajedno. Ili mozda to i nije bas normalno... Tom: Ja bih to ovako rekao: sve sto jedna kompletna osoba poseduje, mi delimo i zajedno kompletiramo jednu osobu. Svaki ima svoju ulogu i ekspert je za svoj posao. Bill je vise kreativni tip, ja sam vise za poslovanje, biznis. Ako to spojite, mi smo jedna kompletna osoba...samo malo cudnija...
Da li to znaci da vi nikad niste bili rivali, tokom svih ovih godina? Bill: nikad nismo razmisljali o tome ko je omiljeni sin ili ko je crna ovca. Uvek smo bili tim. Kao sto sam rekao, odselili smo se sa 15 godina, zaradjivali svoj novac. Nismo imali vremena za decije ludorije. Ponekad pomislim da je Tomov i moj zivot proleteo duplo brze nego sto je trebao, jer smo jedan drugog uclil svemu sto znamo. Identicni blizanci brze odrastaju, jer dele sve. Ukljucujuci iskustvo.
Kao covek sa 4 uha? Bill i Tom *zajedno* : TACNO TAKO! Tom: Jedinac prezivi sve samo jednom. Ima samo jedno glediste. Mi smo uvek sve delili. Sve posmatrali sa vise aspekata. Bill: Majka nam je uvek govorila da kada bi iskljucila svetlo u nasoj sobi uvece, nema sumnje da bismo jos bar sat vremena proveli pricajuci i diskutujuci. U neku ruku, i dalje je tako.
Da li ste nekad rekli mami: Kad odrastemo, kupicemo vam Cadillac! Bill: Ne bas, ali smo uvek hteli da budemo samo stalni sa svojim novcem. Uvek smo racunali da li imamo dovoljno za odecu, telefone i tako te stvari koje volimo. Odgovornost nam nikad nije tesko padala. Super je bilo kad smo sa 15 godina znali da mozemo samo da platimo stanarinu i napunimo frizider.
Da li ste ikada pozeleli jos jednog brata ili jos jednu sestru? Bill: Ne, ne bas. Tom: To bi bilo jako naporno za novu bebu. Mi imamo jako snaznu vezu, nikada niko nije 100% usao u nju. Cak ni drugi clanovi porodice. Bill: Mozda bi to i bilo moguce kada bi razlika bila pola godine. Ali to bioloski nije moguce *smeh*
Sta bi se desilo kada bi samo jedan od vas bio poznat? Da li biste i tada bili nerazdvojni blizanci i prijatelji? Tom: Da! Bilo bi malo cudnije u pocetku, mozda bi jedan bio muzicar, a drugi otisao na fakultet, ali jedno je sigurno - kada bi se jedan provukao, uvukao bi i drugog. Bill bi me postavio kao svog menadzera. Ili, da sam ja studirao industrijski dizajn, ja bih njega zaposlio takodje. Bill: Dobro, necemo sada spekulisati oko ovoga... ali evo ovako: kada bih negde drugde pevao, ne bih mogao bez Toma pored mene. Ili kad bih se nasao sam na nekoj fotki, treba mi Tom da odobri i da mi svoju podrsku. Mi jednostavno ne mozemo da zivimo sami, jedan bez drugog.
? E pa, dogodilo se i to. Nadam se da cete uzivati u neverovatnim fotografijama Juliana Broad-a,
